Budva cijene Budva Apartmani i Budva smještaj u Budvi Crna Gora. Budva budva noćni život & Top Hill Budva

Budva Online - Budva, Crna Gora

Italijanska renesansa dala je velike slikare među kojima je najslavniji Leonardo daVinči (1452–1519). Zabeležio je: „Desilomi se jednog dana da naslikam jedno zaista božansko lice”. Zagonetnim neuhvatljivim portretom Mona Lize i tajanstvenim osmesima svojih likova, majstor iz Vinčija, genije suptilne inteligencije, ne prestaje da zaokuplja posmatrače vekovima. Stvarao je u Milanu, Firenci, Veneciji, Rimu, Amboazu, zamkufrancuskog kralja, Fransoa Prvog, gde je i preminuo. Vazari je tvrdio da je Mona Liza (Mona skraćeno od Madona) naslikana 1505. a da je reč o portretu Đokonde, supruge trgovca svilom Frančeska del Đokonda. Najčuvenija slika na svetu malih je dimenzija (77x53cm) i izrađena na drvetu topole. Kad je na poziv Žakline Kenedi, Mona Liza 1963. predstavljena u Njujorku portret je videlo preko milion ljudi. Od sedamnaeste godine, kad je naslikao prvu kopiju Leonardove zagonetne žene, Mona Liza nije prestala da opseda poznatog beogradskog slikara i pesnika, Predraga Baja Lukovića (Gajtan, 1958). Sunčanog prolećnog podneva, na spratu kafea pored spomenika knezu Mihaila, pitam Baja Lukovića kako je Mona Liza postala i njegova sudbina. Da li su mu studije prostora, matematike i geometrije na Beogradskom univerzitetu pomogle pre četrdeset godina da naslika svoj „Portret jedne tajne“, otkrivajući narcizam italijanskog genija i izazove buru u javnosti? Tokom vekova pojavljivale su se razne teorije ko je idealna Leonardova žena? Bajo je došao do neobičnog zaključka da je Leonardo slikajući Mona Lizu, zapravo slikao sebe. Slušam priču. „Leonardo je u Traktatu o slikarstvu napisao poruku sličnu Platonovoj na vratima atinske akademije: Onaj ko ne poznaje vrhunsku izvesnost koju pruža matematika, hrani se zbrkom. Moja veza sa Leonardom, njegovim duhom i osećajnošću počinje vrlo rano. Zbog toga sam se upisao u poznatu Šumatovačku školu slikanja koju su pohađali mnogi naši poznati umetnici. Diplomirao sam prostorno planiranje i to je nema sumnje imalo uticaja, ali pre svega estetski doživljaj slike. Radeći kopiju Leonardovog autoportreta, crvenom kredom, došao sam na ideju da spojim lik Mona Lize s Leonardovim, tako je nastao moj Portret jedne tajne. Uradio sam crtež, skicu, spojio Leonarda i Mona Lizu u jedan lik. Slika je izazvala senzaciju.” Vladeta Jerotić je, odgovaram slikaru, poznavala sam ga i predstavljala njegove knjige, kao vrhunski mislilac i psihijatar, logično prihvatio Lukovićevu, u to vreme jeretičku sliku i ideju, smatrajući da je Leonardo, vanbračno dete bogatog gospara Pjera i majke seljanke, Katarine, od koje je vrlo rano odvojen, izabrao majku za „ja ideal“. Možda je zbog toga, kao katari, bio kao dečak optužen za orgije i homoseksualizam? – nastavljam s pitanjem, mada se zna da je i Mikelanđelo gubio razum zbog Kavalijerija. Dugi vekovi hrišćanskog asketizma bili su zaboravljeni u poletu individualizma, umetnosti, nauke, poezije i zabave. Bajo se smeje i objašnjava: „Teškojeobjasnitiženskuprirodunajčuvenijegautoportreta na svetu. Da li je hteo sebe da predstavi kao ženu ili da kroz svoj lik prikaže nežnost majke, veliki je znak pitanja. Desetak godina živeo je na selu, zatim prelazi u Firencu i ta čežnja za majkom verovatno je uticala da idealizuje njen lik i sebe predstavi u liku Mona Lize. Spajajući sebe i ženski lik sebe, Leonardo je mislim tragao za univerzalnom Lepotom. U tom smislu Mona Liza je jedna ideja čovečanstva velikog majstora. Čitao sam priču o Mona Lizi, ženi firentinskog trgovca, no nemoguće je da jedan trgovac ne bude zadovoljan slikom koja se smatra najboljom na svetu, a ne prestaje vekovima da fascinira neuhvatljivošću svojih osećanja”. Možda je trgovac platio, kažem ja, a onda Leonardu vratio portret Mona Lize jer nije ličio na njegovu ženu? – navodim razlog Vazarijevog zapisa. Smejem se s Bajom večnoj ljudskoj gluposti da se umetnost i književnost tumači doslovno, onda slikar nastavlja da razvija tezu koja ne ostavlja mesta sumnji. „Da Mona Liza nije bila izraz najintimnijeg slikarevog bića, ne bi je celog života nosio sa sobom. Bio je svestan vrednosti portreta, slikanog sfumatom, tako pažljivo, savršeno, nedostižno. Sfumato je lazurno nanošenje boje, u slojevima, tamnim tonovima, pa izgleda kao da je slikana pri večernjoj svetlosti”. Osmehnu se i reče: „Mona Liza je za mene jedinstven portret u istoriji umetnosti“. Poznatiji kao slikar, Bajo Luković se afirmisao i kao pesnik. Pored Portrea jedne tajne napisao je i pesmu Mona Liza i posvetio je slikaru bezimene žene neobiče lepote, nadmoćnog duha i melanholičnog izgleda koja dominira s visine nebeskog balkona nad planinskim pejsažom u daljini: Leonardo sedi, ispred njega žena Između njih slika kao vrata raja Ne, nije to žena, to njegova sena Titra ispred njega na putu beskraja. To pitam Baja, o sličnosti između likova Svete Ane i Mona Lize? „Mislim da ima sličnosti kod većine Leonardovih portreta. I kompjuterski je u Njujorku dokazano da ima i sličnosti između lika Mona Lize i Leonardovog crteža kredom. Moja slika Portret jedne tajne izlagana je na velikom broju izložbi u zemlji i inostranstvu, u našem Narodnom muzeju, o njoj je govorio Nikola Kusovac, u inostranstvu, u našem Kulturnom centru u Parizu, Italijanskom institutu za kulturu...” Volim umetnost i svesna da je susret s Lukovićem za mene prilika da nešto više saznam o majstoru iz Vinčija, ima mistike i ezoterije u matematičkom znanju, te pitam Baja kako objašnjava Leonardovu poruku ispisanu na mostu iza Mona Lize: „Odgovor leži ovde?” Ideju ontosa? Podsećam ga da su Rimljani imali boga reke, Araksa, odbijao je prelazak na njihovu obalu, antička priča asocira na današnju, ne dopustiti da u Rimuđu oni koji nisu Rimljani. Istoričari umetnosti primećuju takođe da pejzaži na slici nisu italijanski? „Da li ste primetili da pejsaži i most s leve i desne strane Mona Lize nisu u istoj ravni?” – iznenađuje me slikar, pesnik, znalac prostora, i strpljivo objašnjava: „Horizont jepodignut sdesne strane. Simbolmosta u likovnoj umetnosti je simbol povezivanja suprotstavljenih obala, no pejzaž iza Mona Lize nije toliko bitan koliko njen izraz lica. Zašto je Arno popločan belim pločicama? Leonardo je bio univerzalni duh, izučavao je i stene, začetnik je desetak nauka, arhitekture, botanike, anatomije... Renesansa je jedan pogled na svet, oslobađanje od srednjeg veka. Leonardo je napisao u Traktatu da treba izbegavati slikanje po svom liku i priznao to što je sakrio. Kusovac i ja smo o tom skrivanju umetnika govorili u jednoj televizijskoj emisiji. „Zašto su po haljini Mona Lize rasuti brojevi i slova?“ – reci mladim slikarima. Odgovara kroz smeh i šalu: „Meni je milo da se na njoj nalazi slovo „S” kao Srbija i „L” kao Lepota“. „Svi umetnici su narcisi” – odgovaram smehom svom prijatnom sagovorniku, prisećajući se da sam negde u novinama pročitala da je Den Braun pokrao njegovu ideju da su Mona Liza i Leonardo – isto lice? Luković zastade za časak i s izrazom lica kao da to nije važno reče: „Moja slika Portret jedne tajne pojavila se u Larusovoj enciklopediji i na našim poštanskim markama i na markama engleskih Devičanskih ostrva, s jedne strane kraljica Elizabeta, a s druge Portret jedne tajne. Vazda se obradujem vesti o uspehu naših ljudi u instranstvu. Slikarstvo je svet za sebe, a renesansa simbolička igra sa svetlom i perspektivom. Perspektiva zahteva promenu paradigme i jednu jedinu tačku gledanja. Slikajući u dominikanskom manastiru Santa Marija dele Gracije u Milanu Tajnu večeru, Leonardo je sve linije sažimao u Hristovom desnom oku. Žalio se, i nije pogrešio, primećujem, da lik Hristov nije mogao da nađe na zemlji. Ambivalentan je Leonardov odnos prema Mikelanđelu? „Imam osećaj da se Leonardo zapravo divio Mikelanđelu”, odgovara Bajo,” mada to nije hteo da prizna, već se s njim sukobljavao pokazujući svoju slabost. Nadmetali su se radeći paralelno, Leonardo onu bitku kod Angiarija, Mikelanđelo svoju bitku”. Kod Leonarda srećemo apstraktno poimanje svetlosti, u tom smislu zanimljiva jeBogorodica izErmitaža, smalimHristom, drži u ruci dva braon cvetića, slikana sfumato tehnikom, svedočanstvo Leonardovog stilskog preokreta prelaskom iz Firence u Milano. „Ne znam, Leonardo je u svemu psihologiju tražio”. Bajo se smeje superiorno mom zapažanju da Hrist na slici Bogorodice iz Ermitaža u ruci drži dva braon cvetića, te bi metaforično, u tom smislu, hrišćani mogli biti cvetići majstora iz Vinčija i saglasi se: „Moguće je... simbol promene, dobro ste to rekli”. Pitam zašto je Tajnu večeru u Milanu Leonardo slikao na gipsu? „Eksperimentisao je s bojama, slika je dosta oštećena, nije mogla da izdrži probu vremena”. Govorim slikaru Portreta jedne tajne da je samo jedan genije kao što je Leonardo mogao da naslika dramu Tajne večere na gipsanom zidu u manastiru Santa Marija dela Gracije, emotivne pokrete ruku i duše dvanaest apostola, prikazujući sićušnog, mršavog Judu u smeđoj haljini, kako istovremeno s Hristom poseže za parčetom hleba u času kad zamišljamo da Hrist izgovara tragičnu rečenicu: „Jedan od vas izdaće me”. Stadoh za časak da vidim kako će Bajo reagovati i dodah: „Sličan prizor nisam videla u istoriji umetnosti. Mislim da svaki veliki umetnik teži da se približi Božijem savršenstvu”. „To je neverovatno! Koliko je energije Leonardu za to bilo potrebno! – saže podsećanje na tragičan prizor Tajne večere Bajo Luković. A Poklonjenje mudraca o sokratovskoj ideji o smrti i vaznesenju? „Da, ova slika je zaista fantastično zamišljena, mada nije završena jer su je odbili monasi Svetog Donata blizu Firence. U središtu jevanđeoske priče nalazi se Bogorodica s Hristom, prati je radosna povorka s konjanicima u borbi, i jednim mladim likom s desne strane koji ne pripada starim mudracima”. Bogorodica s Hristom je u sceni poklonjenja slikana u piramidi kontrastom tamnog zlatnog? Znači li to da je hrišćastvo Leonardo shvatao kao deo iste piramide? – zapitah umetnika pažljivo posmatrajući njegovo lice. Posle malog zatišja on odgovori: „Da”. Umetnost slikanja Bajo Luković je učio od profesora Likovne akademije, Dragana Lubarde, sećam se razgovora s njim, kažem, mršavim, ostarelim, a beskrajno lucidnim, posle njegove retrospektivne izložbe u galeriji Kolarca. Kako je izgledao ulazak na čas profesora Lubarde? „Neverovatan je lik bio. Neverovatan! Bio je sjajan profesor, sa svojom bradom i dugom kosom ličio mi je na starog Leonarda. Nije nam pokazivao kako da crtamo već je sve objašnjavao nekim svojim biblijskim pričama. Jednom prilikom u kafani seo je za moj sto, rekao sam mu šta studiram, da crtam, na šta mi je odgovorio: „Možeš li da dođeš u petak na Akademiju i doneseš crteže?”. Kad ih je video rekao je: Ostani, bićeš moj đak”. Predrag Luković je od tada naslikao preko trista portreta među kojima su Ivo Andrić, Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Vasko Popa, Milovan Vitezović i drugi naši poznati pisci. Dar ovog izvanrednog portretiste zapazila sam u Udruženju književnika Srbije, koliko mi je poznato, rekoh, niko od njega nije bolje uradio portret nobelovca Petera Handkea? „Volim da portretišem ljude kulture i na licima tražim izraz njihovog duha. Susret sa Handkeom bio je za mene zaista poseban doživljaj. Dobar, prisan čovek. Oduševljen mojim radom”. Jelica Roćenović